Uskrs na Krfu - kaleidoskop osećanja, muzike, boja i mirisa

Zeleno ostrvo - Krf

Po već opšte poznatom principu obrnutosti, priča o Krfu išla je baš takvim obrnutim redosledom. Naime, prvo je jednog proleća moja kuma doživela čaroliju Uskrsa na Krfu, pa sam sanjala tu čarobnu priču nekoliko godina, onda sam objavila tekstić o Uksrsu na Krfu u “24 sata” zahvaljujući toj Marininoj čaroliji i divnoj priči dobrih ljudi iz agencije “Teoxenia travela“, a onda su me naredne godine ti divni ljudi u društvu moje kume poveli da se u svoju priču i uverim.

Snežni vrhovi  Pinda

Jedina činjenica koja me je zabrinjavala bilo je putovanje autobusom. Na moju sreću, te 2009. godine auto-put Ignjacija, graditeljsko čudo, otvorio je svoje puteve, pa, iako je putovanje trajalo oko 20 sati, nije bilo uopšte naporno. Prvo divno okrepljenje na tom putu bili su epirski vrhovi prekriveni snegom i pauza za doručak i turu grudvanja u Mecovu. Na sve sate putovanja u trenu sam potpuno zaboravila kada je pukla pučina Jonskog mora u Igumenici. A u luki opšti haos – nepregledne kolone autobusa i automobila, brodovi koji na svaki minut uplovljavaju i isplovljavaju. I svi idu put Krfa jer se Grčka preseli na Krf da bi proslavila veličanstveno i jedinstveno najveći hrišćanski praznik Uskrs.

Igumenica

Milujuće sunce, mirisno i veliko plavo more i vetar na palubi sasvim odagnaju sve sate putovanja, a nestrpljenje i radost rastu. Ubrzo su se na vidiku ukazale zidine venecijanske tvrđave grada Krfa.

Smešteni smo bili u Dasiji, turističkom mestašcetu, petnaestak kilometara severno od glavnog grada Krfa. Napravili smo kratak predah, mada smo se suočili i sa jednim problemčićem. Naime, vodovod na Krfu nije jača strana: voda u cevima je uglavnom blago slana, a kako tokom zime nema turista, cevi su korodirale pa smo muku mučile sa tuširanjem, dok smo vodu za piće i spremanje hrane svakako koristile flaširanu.

Defile orkestara

Iznošenje plaštenice

Proslava Uskrsa u gradu Krfu, koji je od 2007. godine deo svetske baštine UNESKO, počinje na Veliki petak. U rane poslepodnevne časove ulicama kreće defile simfonijskih orkestara. Ostrvo Krf je poznato po tim orkestrima, gotovo da nema sela bez orkestra i hora, a izuzetna je čast biti član, i svi oni učestvuju na uskršnjoj proslavi. Kamenom popločanim uličicama odjekuju zvuci tužnih melodija, jer je Veliki petak najtužniji dan. Ulice postaju tesne, Krfljani obučeni u najsvečanija odela ponosno prate orkestre, grad diše uzvišenim ritmom, a sve to izaziva posebno osećanje sreće što sam deo toga i neretke žmarce i ježenje kože. Orkestri se ispred Mitropolije spajaju u jedan, a srce hvata ritam Albinonijevog „Adađa“, sunce zaranja na zapadu, dok se pale ljubičasti lampinjoni, a iz crkava se iznose plaštenice ukrašene raznobojnim prolećnim cvetovima. Posebnosti ove svečanosti svakako doprinosi i osećanje zajedništva, jer u proslavi Uskrsa na Krfu učestvuju svi – i pravoslavni i katolički hrišćani, dok pravoslavnu horsku pesmu prate orgulje. Kada sunce sasvim utone, grad nakratko utihne, da bi zatim oživeo drugačijom vrevom oduševljenih turista, a da biste našli mesto u kafićima ili restoranima potrebno je puno strpljenja. Ali za dobru grčku salatu, a onda još ukusniji kolač i nes-frape, vredelo je čekati. Nismo ostali duboko u noć da ispratimo tu vrevu jer nam je predstojao vikend pun planova – da obiđemo sve strane ostrva Krfa, ali i da prisustvujemo najautentičnijem delu proslave: Velikoj suboti u gradu Krfu.

Zora nad Jonskim morem

Subotnju zoru posvetila sam razgovoru sa suncem, koje se najpre lenjo promaljalo na istoku, i ukrala trenutak u kojem potpuno sama sedim na obali dok ostrvo spava. Iz tišine kakvu samo zora može da rodi, naslućivali su se glasovi predaka. Iako nisam od onih velikih rodoljubaca, jer moj dom je čitav svet, čudni osećaji su me protresli i odzvanjala misao da je tu ispred mene – Plava grobnica...

Sveti Spiridon je zaštitnik Krfa, a njegove mošti su u centralnoj crkvi koja nosi njegovo ime. Na Veliku subotu, mošti se iznose, i to vrlo neobično – u uspravnom položaju, kreće subotnja litija, koju takođe prate svi Krfljani i neizostavni orkestri. U luki i dalje vreva, trajekti užurbano dolaze i odlaze, a krfske ulice postaje sve tesnije.

Nakon što smo odali čast moštima Svetog Spiridona na jednoj raskrsnici, žurno odlazimo da posetimo Srpsku kuću, muzej posvećen stradanju srpske vojske tokom albanske golgote 1915/1916. godine. Dočekuje nas divan domaćin i kustos Ljubomir Saramandić i uz pitke priče provodi kroz taj spomenik meni i dalje nedovoljno jasne, a surove, najsurovije priče o jednoj vojsci sa brdovitog Balkana. Dok nemo posmatram tragove tužnih stranica istorije, u sećanju mi promiču rečenice iz „Dana šestog“ Rastka Petrovića i „Utuljenih kandila“ Dragiše Vasića.

Litija i iznošenje moštiju Svetog Spiridona

Iz svih ulica slivaju se reke ljudi koje prate orkestre ka centralnom trgu Espianida. Na većini prozora nalaze se tkanine, uglavnom ljubičastih tonova. U 11 sati, sa svih prozora i terasa, bacaju se vrčevi puni vode. Krfljani se, čini mi se, takmiče čiji će vrč biti veći i lepši. Otkud ovaj običaj, znalci još uvek nisu sasvim odgonetnuli. Pretpostavlja se da ima veze sa jako jako davnim svečanostima u čast novom vegetativnom periodu. Trenutak u kojem svi ti vrčevi lete i razbijaju se u milion parčića jedinstven je, ljudi vrište od uzbuđenja. Desi se i da neoprezne turiste uzavrela atmosfera ponese, pa i pored upozorenja domaćina da se strogo držimo reda i linija, strada poneki vrč i o poneku glavu.

Bacanje vrčeva

"Stojte, galije carske" - Plava grobnica, Milutin Bojić, Vido

Grad zatihne neko vreme kako bi se odmorio za uskršnje bdenje. Ukrcavamo se u brodić kako bismo odali počast srpskoj istoriji na ostrvu Vido. Ovo ostrvce ima poseban miris i još posebniju tišinu, a osećanja koja su me preplavljivala ne mogu nazvati pravim imenom, sećam se samo da su sva bila sakupljena u suze u očima. Danas mi je žao što sam odbila da odrecitujem Bojićevu „Plavu grobnicu“ ispred mauzoleja, iako, znala sam, svi bi stihovi, posle samo nekoliko izgovorenih, stali u oko i iz njega nemo potekli.

Godine 1919. srpski oficiri obeležili su Uskrs tako što su u Plavu grobnicu položili uskršnja crvena jaja. Zajedno sa domaćinom Ljubomirom Samardžićem, devedeset godina kasnije, učinili smo isto, i kao himnu, otpevali „Tamo daleko“...

Uskršnja počast palima

Grad osvetljen svećama

Grad Krf uoči Uskrsa, u subotu veče, ugasi sva svetla, a ulice budu osvetljenje hiljadama sveća koje svako drži u rukama. Orkestri i njihovi nepregledni pratioci žurno se kao reke slivaju na glavni trg grada Krfa. Ritam melodija se ubrzava, raste uzbuđenje, i pred ponoć svi se orkestri stope u jedan veličanstveni. Pod nebom sveštenici služe uskršnju liturgiju, a vest o vaskrsnuću Hrista prenose gromoglasno udaraljke orkestara, a potom sledi vatromet. U jednom trenutku, more, ostrvo, vatromet, orkestri, liturgija stopili su se u jedno i izazvali neverovatnu iluziju – nisam znala u trenu gde sam, da li sam se to ja vinula nebu ili je nebo prišlo meni... Do ranih jutarnjih sati širom grada Krfa slavi se najveći hrišćanski praznik, kod kuća, po restoranima, kafićima, klubovima, na ulicama, po parkovima, svuda.

Vatromet u čast uskrsnuća

U rano uskršnje nedeljno jutro, Krf deluje pomalo sablasno prazno. Ljudi su se umorili od prethodna dva uzbudljiva dana, pa su puste uličice, prazni restorani prava nagrada za nas koji smo bili vredni. U crkvi Svetog Spiridona služi se jutarnja liturgija, pa smo iskoristili umor Krfljana i celivali mošti zaštitnika ovog ostrva. Usledili su kafa i doručak na obali. Tog jutra gradom su uglavnom koračali Krfljani, pa im je svima bilo interesantno da sa nama razmene po koju reč. U jednom od kafea, konobar nam je poklonio po ružu uz čestitanje Uksrsa, a sreli smo i starog grčkog očigledno bogatog starca koji se najpre interesovao za Jovanku Broz, a potom nam ponudio nekakvu zabavu pokazujući indiskretno na debljinu svog novčanika, na šta smo, kao šiparice, pobegle glavama bez obzira, a kasnije zbijale šale i do suza se smejale.

Glifada

Ostatak uskršnjeg dana proveli smo u pohodu na ostrvo Krf. Za nas apsolutne zaljubljenike u veliko plavo, nekoliko časova provedenih na plaži Glifada na ligeštulima, uz jagode i šlag, i trčanje po plićaku i utapanje pogleda u ogromne talase, predstavljalo je pravu malu morsku poslasticu. I još nešto – tamo je bilo toliko slatkih grčkih apolončića, da smo čak dolazile na ideju da napustimo grupu i ostanemo do kraja dana. Uskršnje slavlje zaokružili smo večerom u taverni uz sirtaki, matorog pevača koji se svesrdno udvarao mladom svetu (mada je u sali preovladavala seniorska generacija iz Velike Britanije). To veče ostaće mi u pamćenju i po poljupcu koji sam dobila od tog matorog zabavljača, nakon čega sam pocrvenela kao bulka, kao da imam 12 a ne (ne smem da kažem koliko) godina. Iako se cenjeni gospodin upinjao iz petnih žila da nas animira, eksplozija zabave nastala je kada je grupa, sada već dobro podgrejana uzom i vinom, ušla u autobus. Majstor je puštao srpske narodnjake, a mi podstaknuti svim i svačim, poskakasmo u kolo, pa smo odigrali nekoliko krugova iz autobus-u autoobus i oko njega, dok su nas stranci zapanjeno posmatrali kao 8. svetsko čudo.

Pogled sa Golden foxa

           Sutradan smo uživali u pogledu na sve tonove Jonskog mora – od smargdnih do tirkiznih – sa vidikovca „Golden fox“ uz fredoćino narednog dana. Odatle, kažu, vidi se okamenjena Odisejeva barka, mada su mi je pokazivali i na još nekim mediteranskim ostrvima. Put nas je odveo i do fabrike kum-kvota, jedinstvene voćke od koje se na Krfu prave likeri, ali i ukusni slatkiši. Slične, a opet posebne vidike pruža i pogled sa zidina manastira Uspenja Presvete Bogorodice iz vizantisjkih vrmena u Paleokastrici. Ovaj manastir krije i retke primerke džinovskih školjki, a svojim položajem, mirom i vidicima daje potpuno osećanje spokoja.

Paleokastriva

kum-kvota

Posebna je i neobična obala severnog dela ostrva. Priroda je tu ostavila prava mala remek-dela u stenama, pa se tako isplela legenda o Kanalu ljubavi u mestu Sidari, po kojoj ako s dragim preplivate taj kanal, ostajete zauvek u ljubavi. Vetar i more izvajali su obalu, i, zaista, nema boljeg umetnika do prirode same. Čini mi se da je ovo mesto odlično za letnje ukotvljavanje.

Kanal ljubavi - Sidar

 Te večerii, oprostili smo se od grada Krfa. Sutradan je pred nama bio dug put, poseta Meteorima i Solunu i povratak kući. Nakon četiri dana najdubljih osećanja, novih boja i mirisa na ovom Zelenom ostrvu, kako još nazivaju Krf, put do kuće bio je obična tričica.