Gallery Hostel Porto – najbolji hostel, najdivnije osoblje, najzabavnije večere, najinteresantniji obilasci Porta

Porto

           

            Priznajem, do skoro sam, poput mnogih, hostelima dodavala negativan predznak kao mestima u koja ideš kada si veoma mlad jer ti nije važno s kim deliš sobu i kupatilo, nemaš mnogo toga u rancu što bi nekom sličnom tebi bilo interesantno da zauvek „pozajmi“, družiš se noću sa miševima i raznim termitima, tu si samo zato što ti treba krov nad glavom i nemaš prebijenog evra više... Potraga za dobrim i jeftinijim smeštajem u Portugaliji otvorila je neke nove prozore u svet. Posle hostelskog iskustva u Portu, brišem svaki minus ispred reči „hostel“ i dodajem – Gallery Hostel Porto – najbolje mesto u kojem sam ikad odsela.
           Oduševljenje hostelom Gallery započelo je onog dana kada mi je prijateljica dobacila link. Doumica nije bilo, rezervisale smo dvokrevetnu sobu preko http://www.venere.com/ , isto veče dobile e-mail od ljudi iz “Gallery Hostela” s molbom da čim pre potvrdimo rezervaciju jer je gužva i navala. Ni tu nije bilo ni trunke dvoumljenja. Na sva pitanja koja smo od decembra do aprila imale, odgovarali su kao iz topa, a sve što smo mogle da vidimo na njihovom sajtu http://www.gallery-hostel.com kao i na FB stranici https://www.facebook.com/galleryhostel, samo je pojačavalo nestrpljenje i želju da tamo čim pre stignemo. Sa malom dozom rezervisanosti sa naše strane, priznajem, po dobrom sumnjičavom običaju, jer šta ako nas tamo dočeka nešto što veze nema sa ovim lepo udešenim internetskim predstavljanjima. Kasnije smo doznale da je moguće rezervisati smeštaj i direktno preko sajta Gallery Hostela, kao i da su cene iste kako god da rezervišete – 25 evra za noćenje sa doručkom u dvokrevetnim sobama sa zasebnim kupatilom, kao i 15 evra za istu uslugu u sobama koje biste podelili sa još tri, odnosno pet drugih putnika namernika i zajedničkim kupatilom (sada je noćenje sa doručkom skuplje nego u aprilu – 30, odnosno 20 evra za noćenje sa doručkom). Hostel je postao veoma popularan, tako da boravak u njemu mora da se rezerviše i više od tri meseca ranije (na moju preporuku, prijateljice su u junu pokušale da rezervišu dvokrevetnu sobu za drugu polovinu avgusta, ali su kapaciteti već bili popunjeni skoro do druge nedelje septembra).

            U Porto smo pristigle vozom iz Koimbre. Kiša nas je još od Lisabona u stopu pratila, ali smo se trudile da joj ne pridajemo preveliki značaj, čak i kad je remetila neke satnice, planove i terala nas da od nekih puteva odustanemo. Nije bilo teško pronaći ulicu Miguel Bombarda jer je u samom srcu Porta. Sama ulica bila je već iznenađenje i novo otkriće – u njoj su nanizane umetničke galerije i ateljei, a nekoliko kuća od samog Gallery Hostela nalazi se mali umetnički tržni centar, čitav kraj diše ritmom umetnosti, tako je i obojen i daje posebne nijasne svakoj vrsti uživanja. Za nas umetničke uživaoce ribljih astroloških konstelacija, ovo mesto je apsolutno savršeno, kao što je i čitava Portugalija savršena vodena oaza.

            Na vratima su nas dočekala nasmejana lica osoblja, kako smo prilično poranile, soba nije bila spremna za nas, zapravo, najavile smo se da ćemo kasnije stići, pa nisu požurivali goste koji je trebalo da tog jutro napuste sobu, ali nismo marile, smestili su naš prtljag i upoznali nas sa našim domom. Bez daha, široko otvorenih očiju, ali i usta, blenule smo i samo retko dobacile jedna drugoj pogled s prećutnom porukom: “Ovo je fenomenalno!” U hostelu je sve, ali baš sve bilo baš onako kako je i predstavljeno na internetu. I još bolje, jer je atmosfera koju je teško kamerom zabležiti, činila ovo mesto pravim turističkim rajem. “Gallery Hostel” je remek-delo. Svaki detalj u hostelu je pažljivo biran i uklapan, mislilo se baš na svakog i vodilo računa o potrebama različitih ljudi.

Kao što mu i samo ime kaže, ovaj hostel je i galerija u kojoj se više puta godišnje menjaju izložbe. U vreme kada smo bile gošće u Portu, u hodniku hostela bila je postavljena izložba fotografija João Trindade koje je beležio putujući po svim kontinentima. Pamtim autorovu rečenicu zabeleženu kraj jedne od fotografija: “Every place I visit I leave a bit of myself behind; but I bring with me a bit of them all too.”

Deo dnevnog boravka

Istovremeno, u delu hostela namenjenom zabavi i razonodi ukućana, izložene su bile krpene lutkice, a izložba je nosila ime “Projeto Amamima” U tom istom delu, nalazi se i stalna prodajna postavka ženkskih torbi, kaiševa, ramova za slike i raznih predmeta od plute (Portugalija je broj jedan u svetu po proizvodnji plute, postoje i radnje specijalizovane za prodaju najrazličitijih drangulija od plute).

Sama zgrada u kojoj je smešten ovaj hostel tipična je građevina Portugalije, zemlje koja gleda na Atlantski okean, okrenuta leđima Evropi. Fasada je prekrivena keramčkim pločicama, što svaku građevinu u Portugaliji čini drugačijom i posebnom, svakako istporemeno lepom i neponovljivom, čak i onda kada je sasvim napuštena. Ali i unutrašnjost Gallery Hostela uređena jetako da čuva sasvim duh ove mirne, zelene i vodene zemlje, pa je i deo zidova dnevnog boravka ukrašen keramičkim pločicama plavih nijansi, tako da ceo ambijent odiše nekim davnim vremenima kada je Portugalija bila zemlja osvajač i zemlja pronalazač novih prostranstava, u potpunom skladu, istovremeno, sa svim što moderno i XXI vek podrazumevaju. Tako u delu hostela namenjeno svim gostima, postoji biblioteka sa knjigama na raznim jezicima i različite tematike, mahom vezane za putovanja, ali i računari koje možete potpuno besplatno da koristite. Bar radi čitav dan, ali i noću je uvek neko od osoblja tu. Ovaj prostrani dnevni boravak od više prostorija, ima i sobu u kojoj može da se opruži uz kućni biokop, da se odigra neka video-igrica ili partija šaha na polju prečnika bezmala čitav metar, ili okušaju sopstvene DJ sposobnosti.

Duvanski konzumenti imaju posebnu čast – usred bara nalazi se bašta odvojena staklenim zidovima, osmišljena tako i nameštena da se pušači ne osete ni malo diskriminisani jer u ostalim prostorijama hostela ne mogu da sebi priušte dozu nikotina. I mogu vam reći da se baš u toj duvanskoj baštici neretko noću vode najzaniljiviji razgovori, a ponekad i zasvira gitara.

Inače, neretko uveče u ovom delu hostela organizuju se svirke, čak i pozorišne predstave, kao i druženja sa raznim umetnicima...

Večera

Svako veče, hostel organizuje večere na kojima se promoviše, pre svih, portugalska kuhinja, ali i vina iz svih krajeva ove zemlje. Neretko, putnicima namernicima ovog hostela divno osoblje priušti i kulinarko putovanje po svetu. U savršeno osmišljenoj i udešenoj trpezariji sa kuhinjom, gosti mogu da priteknu u pomoć dvema uvek nasmejnim domaćicama ovog hostela u pripremanju hrane i “ukradu” neki kulinarski trik portugalske ili neke druge kuhinje. Uz vino (koje je uključeno u cenu večere i ne meri se ni čašama ni flašama) atmosfera se zagreva, smeh postaje sve jači. Za mene su ove večere bile izvanredno iskustvo, ne samo ukusa i mirisa. To su oni trenuci kada te, bar na nekoliko sati, poveže taj trpezarijski sto sa ljudima iz celog sveta, razmenjujete neobavezne priče, pokušavate da zaintrigirate svakog svojom kulturom, različitošću, upijate tuđe priče, a opet pronalazite da su svi ljudi, ipak, nekako slični, gotovo isti, i da svi težimo sličnim stremljenjima. Naši saputnici tih večeri bili su iz Australije, Engleske, Nemačke, Argentine, Brazila, Holandije, Kazahstana, Japana... Interesantno je da su uglavnom pretpostavljali da smo Ruskinje, objašnjavali su da naš jezik liči na ruski, a onda se pravdali, pomalo izvinjavale jer smo, verovatno, bezuspešno krile uvređenost. Zapanjila me je činjenica da na ovom putovanju, ne samo u hostelu, već uopšte u Portugaliji, retko ko je čuo za Srbiju. Obično bi zbunjeno klimali glavom i izgovarali ime ove zemlje sa brdovitog Balkana, i pomalo postiđeno priznavali da ne znaju ni gde je niti išta o njoj. Retki su ime Srbija povezivali sa problemima sa Kosovom. Ali, u zemlji gde je fudbal apsolutno broj jedan, ako bih pomenula bilo kojeg srpskog fudbalera iz nekog stranog kluba (a o fudbalu i fudbalerima uglavnom nagađam), oduševljeno bi komentarisali, kao uostalom sve što s fudbalom ima veze, i govorili: “Aaaaa, to je ta zemlja.” Portugalci ne mare za tenis, pa im, zamislite, ime Novaka Đokovića baš ništa nije značilo.

            Gallery Hostel dobitnik je više vrlo značajnih priznanja iako postoji tek drugu godinu. Već prve godine, okitili su se nagradom web sajta Hostel Bookers (http://www.hostelbookers.com/) – Best Staff Award 2011. godine, dok su ove godine dobili i – Awards for Excellence. Među nagradama našla se jedna prestižnog sajta Trip Advisor (http://www.tripadvisor.co.uk) – Certificate of Excellence za 2012. godinu koju ovaj sajt dodeljuje ugostiteljskim objektima kojima su posetioci dali najviše ocene.

            Ono što ovaj hostel čini zaista posebnim jeste i njegovo osoblje. Uvek dobrog raspoloženja, uvek spremno da učini apsolutno sve što je potrebno da se osećate ugodno. Nikada neću zaboraviti divan gest koji je potakao najdivnija osećanja u meni, i potvrdio još jednom da su Portugalci divni domaćini (a to su dokazivali ne samo ovde u hostelu, već na svakom koraku, do mere da sam više puta bila do suza dirnuta njihovom pažnjom). Nakon vrlo ambicioznog poduhvata da u jednom danu obiđemo Gimaraeš, Bragu i Vianu do Kastelo, u hostel smo pristigle neki minut nakom 23 sata, gladne i žedne, veoma tužne jer za nekoliko sati napuštamo čarobni Porto i predivnu zemlju. Jedino o čemu sam u tom trenutku razmišljala bio je tanjir tople supe koja bi jedino mogla da me okrepi i ugreje. Upitale smo dežurnu devojku da li bi mogla da nam preporuči restoran u blizini u kojem bismo u ove sate mogle da poručimo supu. Slegla je ramenima sumnjičavo, ali odmah narednog trenutka široko se osmehnula i zamolila nas da pričekamo i odjurila nekud. Za manje od pola minuta vratila se široko nasmejana i obavestila nas da će nas u trpezariji čekati dva tanjira tople čorbe za nekoliko minuta. Nakon celodnevne jurnjave, vožnje vozom, autobusom, taksijem, metroom i ne znam još čim, ova čorba imala je ukus pravog božanskog nektara. O plaćanju nisu hteli uopšte da pričamo.

Trpezarijski sto

            Osoblje hostela neguje principe pravih domaćina i ponaša se kao da ste im najbolji prijatelj iz daleka kojem sve mora da bude potaman. Tako će s vama nazdravljati uz pomenute večere, ćaskati o svim mogućim i nemogućim temama. Ali i organizovati izlaske, razmišljati o tome da biste mogli da sačuvate koji evro tako što ćete, ukoliko imate u slično vreme let na aerodromu, podeliti sa nekim iz hostela taksi, odvesti vas u besplatan obilazak Porta, preporučiti vam sve što vas zanima, učiniti da se osećate u svakom trenutku kao veoma važan gost, ne dozvoliti vam da budete tužni, smisliti vam zabavu, šta god treba. Ovo je sjajno mesto za sve one koji se upute u Porto sami. Gallery Hostel biće vam divan saputnik i društvo vam uopšte neće nedostajati.

           U bašti hostela nalaze se četiri dvokrevetne sobe. Svaka ima vrlo živopisno ime - Cordoaria, Botânico, Serralves i Palácio de Cristal i uređene su u skladu sa imenom koje nose. Mi smo odabrale sobu Botânico, crvenih nijansi, sa dosta cveća i divnim kupatilom. Kao i u celom hostelu, i u sobama se mislilo na svaki detalj i sve što je putniku neophodno, pa čak i na mnogo više od toga, tako da je boravak u Gallery Hostelu apsolutno prijatan. Za one koji ne mare s kim će podeliti sobu i ne žele da potroše više novca, na raspolaganju su dve četvorokrevetne i četiri šestokrevetne sobe, a svaka soba ima svoje kupatilo. Svi od reda s kojima smo se tokom večera u hostelu družili tvrdili su da nikada nisu bili u boljem hostelu, da su zajedničke sobe izuzetno prostrane, besprekorno čiste, isto tako opremljene svim što će vam omogućiti udoban, ali i bezbedan boravak. Moram priznati da mi je u jednom trenutku bilo i pomalo krivo što nismo odabrale baš te zajedničke sobe jer mi se učinilo da se tamo i nakon noćnog pohoda nastavljala zabava.

            Iako sam u hostelu provodila tek onoliko vremena koliko je bilo potrebno da se okrepim od celodnevnih pohoda po severnoj Portugaliji, boravak u GalleryHostelu dao je mom skromnom osvajanju Portugalije divnu i posebnu dimenziju. Od mene, imaju apsolutnu preporuku, šteta je ne biti njihov gost. 

Gde miriše na ljubav - Hanja, Padova, Gimaraeš

     Volela bih da obiđem čitavu planetu Zemlju, bez izuzetka. Putujem kad god mogu i retko se vraćam mestima u kojima sam bila. Baš zbog toga što je svet ogroman, a život kratak.

     Svaki novi predeo, drugačija kultura, nasmešeni osunčani ili pak namrgođeni nebeski svod, lica, hrana, sve ono što putovanja, pa i život uopšte, podrazumevaju čine te bogatijim. I ne samo to, meni ta kretanja potvrđuju da jesam, da postojim, da živim, da volim život. Katkad zaškripi svakodnevica, pa se od škripe branim tako što otvorim škrinju uspomena sa putovanja i opet sve postane pesma, ili sreća, ili ljubav...

      Postoje mesta koja mirišu na ljubav. U njima su smešani divni začini arhitekture i pejzaža i lebdi posebna energija u vazduhu. Interesantno je da sam u svakom od njih provela tek nekoliko sati, samo okusila vrhom najmanje kašičice najvidniji sloj preliva tih mestašaca. Ljubav se dešavala u stotom deliću stotinke. Zastala bih, sela u najbliži kafe ili bar, naručila nešto, disala duboko da udahnem tu čaroliju koji su mi sile nemerljive poslale, osetila bih se beskrajno srećnom, kao da su se svi radosni trenuci moga života odjednom upleli u jedno klupko, zahvalila bih se istim tim silama na tome što postojim i što sam tu gde jesam, sa ogromnom knedlom u grlu i suzama koje vrcaju iz očiju... To su mesta u koja ću se, znam, vraćati.

Hanja, Krit, Grčka

      Bilo je to jedno od najblesavijih, ženskih letovanja. Kofere sam spakovala sa tri drugarice koje se do tada nisu poznavale. Već prvo veče nastao je opšti haos među nama jer Hersonisos na Kritu nikako nije bio ono što smo od noćnog života na letovanju očekivale. Drugi dan su već nastala dva nesrazmerna klana – jedan koji je rešio da se dobro provede na odmoru po svaku cenu i na svaki način, i drugi koji je isto tako rešio da obiđe Krit koliko god je moguće za desetak dana i da ne truća vreme na „rulje pijanih zapadnjaka“. Po već opšte poznatom majmunskom principu, moja rešenja su bila dvostruka: provešću se po svaku cenu i na svaki način i obići ću Krit, uz to ću uživati u moru, kupanjcu, suncu, plažama. I uspela sam! Noću sam lunjala po klubovima, upoznavala nova lica, vraćala se u sobu uz prve sunčane zrake kako bih promenila odeću, natrpala ranac i sa drugim klanom valjala kilometre po ostrvu koje pruža apsolutno sve. Spavala sam po autobusima.

Ljubav na prvi miris - Hanja, Krit

      Hanja me je očarala na prvi korak. Sećam se da je kraj parkinga stajala šarena tezga puna začina i šarenih slatkiša iza kojeg se krio zaliv i nazirali obrisi pravog mediteranskog gradića. Pirkao je topao vetar i mešao mirise Orijenta i zapadnog Mediterana. Koračale smo kaldrmom, uskim i strmim uličicama iznad kojih se, sa obe strane, visoko ustremljuju zidine kamenih kuća sa zelenim šalonima, između kojih su razapeti štrikovi i vijori veš meštana. Bilo je popodne, grad je već polako oživljavao nakon strašne vrućine, bašte restorana smeštene među zidine starog grada u debeloj hladovini polako su se punile. Već pomalo umorne od celodnevnog lunjanja po zapadnom Kritu, a svesne da za dva preostala sata u Hanji ne možemo mnogo toga da vidimo, odlučile smo da sednemo i osvežimo se ledenom kafom i ceđenim voćem, posmatramo prolaznike i osluškujemo bilo grada. „Ovde tako miriše na ljubav!“, sećam se da sam prozborila, a onda smo u tišini srkale ledene napitke, svaka sa svojim snovima, željama i mislima. Bio je to baš taj trenutak kada shvatiš da si zaista srećan što postojiš, što si baš sad baš na tom mestu. Osetila sam blagu jezu po celom telu, a jedna suza se otkačila iz oka. Do tada nikad ni na jednom mestu nisam doživela ovakvo osećanje. Samo jedna misao se kotrljala – da ću se vratiti jednog dana da s nekim ovu ljubav podelim...

Padova, Italija

     Najlepšu, najmirisniju, najdoteraniju, najumotaniju iluziju bekstva pruža Italija, i samo ta zemlja. Kada ti od svega ovoga ponestane, a ti obuj cipele skitaljke, pa odjuri, makar do Trsta. U takvoj jednoj snažnoj potrebi, okupila sam ekipicu, opet sa raznih strana, pa bacismo pod noge put do Trsta, Venecije, Padove i Verone. Ovoga puta, shvatila sam da više nemam snage za ta skakanja od grada do grada, jurnjavu da sve u najkraćem mogućem vremeskom periodu obiđem, upijem. Valjda sazrevam kao putnik namernik, pa mi se i prohtevi produbljuju, želim da uživam u novim energijama i kulisama svim čulima, a za to je, ipak, potrebno više od nekoliko sati, neretko i više od nekoliko dana. Bila je jesen, sunce se već uveliko krilo za oblacima ali, srećom, kiša nas je zaobilazila. U Padovi je bio pijačni dan. Nimalo reprezentativan trenutak, jer pijačni dan više liči na naše buvljačke prilike nego na ono što od Italije očekujemo, ali eto zgode da nas podseti da baš ne može uvek u iluzijama da se leti visoko. Nekako utekosmo preko trga preplavljenog tezgama, cipelama, jeftinim bundama, gomilama kineske konfekcije i dospesmo u samo srce Padove. Naša družina se u htenjima i željama raspala, ali za to niko nije mario. Koračala sam padovskom kaldrmom, a pred očima su mi iskrile slike kakva bi, sada ušuškana i pred zimu pomalo zatvorena, ova varoš mogla divno izgledati obojena cvetovima i okićena zelenim lišćem u proleće. Osetih da tu pripadam, da bih tu mogla da živim... A onda me je preplavilo ono isto osećanje neizmerne sreće, kao nekad u Hanji na Kritu. Sela sam u prvi kafe i popila najlepši na svetu kapućino, preplavljena ljubavlju, misleći na budućnost i ponovni susret s ovim gradom...

Evropska prestonica kulture 2012 - Gimaraeš

Procvetale pomorandže - Gimaraeš, Portugalija

Gimaraeš, Portuggalija

      Putovanje u Portugaliju je došlo posve neplanirano, kao želja koja je sama rešila da se ispuni. Ili je moja dobra druga rešila da je ostvari. Taman što sam se sa rismkih osvajanja vratila, pozvala me je i rekla da treba samo da kažem da i da za 24 sata pazarimo više nego povoljnu avionsku kartu. Najpre sam glasom razuma pronašla poduži spisak razloga da to ipak ne učinimo, ali je crvić počeo da gricka svaki od njih, tako da je mom predomišljanju trebalo svega par sati. Narednih meseci smo gotovo svakodnevno dobacivale jedna drugoj gomile linkova s jednom jedinom rčenicom: „Vidi ovo! Ne sme se zaobići!“ Već posle nekoliko nedelja kajale smo se do srži što nismo uskočile sasvim u putničko grotlo i ukrale bar dve cele nedelje za ovu apsolutno čarobnu zemlju. U tim rondanjima po mreži, nametnuo se ovaj klip: http://www.youtube.com/watch?v=LMjqyEaK7zQ. Od prvog kadra bilo je sigurno da ću se s Gimaraešem družiti (mesecima sam ga, skoro do pred sam put, nazivala “onim na G”). Iako nas na ovom pohodu na Portugaliju vreme nije milovalo, veze među gradovima same su nam se bacale pred korake, pa smo uspele, uprkos kiši i vetrovima, da pregazimo stotine kilometara. U prestonicu evropske kulture stigle smo u nedeljno jutro. Kao pale s neke druge galaksije, uskočile smo u taksi i pokvarile nedeljnu jutarnju ćasku dvojici taksista (mislim i jedinih u ovom gradiću) sa željom da nas čim pre najkraćim putem prebaci do istorijskog centra grada. Stari, sedi, doterani gospodin sumnjičavo je ispunio našu želju, odvezao nas tri ulice niže i svečano nam saopštio da smo tu gde smo tražile. Zgledale smo se i slatko nasmejale ostavivši mu simboličnu napojnicu, tek da popije još jednu kafu i ne zameri nam što smo mu pokvarile nedeljni ritual. Ljudi su taman izlazili iz crkve nakon nedeljne mise, a u vazduhu su se mešala neka davno prošla vremena. I kao nebrojeno puta u Portugaliji, i u Gimaraešu su se svi trudili da nam pokažu puteve, preporuče šta nikako da ne zaobiđemo, s toliko nesebičnosti čak i onda kada ne bi znali ni reč engleskog. Evropska prestoica kulture za 2012. godinu sačuvala je vremena kada se iz ove zemlje kretalo u velika svetska otkrića. Došle smo dovoljno rano da preteknemo reke turista i uspele da ukrademo kaldrmu, dvorac i tvrđavu bar na pola sata samo za nas. Uz kafu i divan pasteis i kolačić s jagodama, razvučenog osmeha, opet sam bila najsrećnije stvorenje na svetu. Gimaraeš je sav satkan od vremena balskih haljina, velikih moreplovaca, osvajača, vremana ženske krhkosti i muške snage, čiste romantike. Među granama rascvetalih pomorandži duž gimaraeške kaldrme pirka povetarac, među svodovima vire grančice maslina, a miriše na – ljubav. Tamo se, uverena sam, najlepše drži za ruke, topi u najtoplijem zagrljaju, šapuće, otkrivaju tajne, uranja i – voli… 

Dvorac u Gimaraešu, Portugalija

Uskrs na Krfu - kaleidoskop osećanja, muzike, boja i mirisa

Zeleno ostrvo - Krf

Po već opšte poznatom principu obrnutosti, priča o Krfu išla je baš takvim obrnutim redosledom. Naime, prvo je jednog proleća moja kuma doživela čaroliju Uskrsa na Krfu, pa sam sanjala tu čarobnu priču nekoliko godina, onda sam objavila tekstić o Uksrsu na Krfu u “24 sata” zahvaljujući toj Marininoj čaroliji i divnoj priči dobrih ljudi iz agencije “Teoxenia travela“, a onda su me naredne godine ti divni ljudi u društvu moje kume poveli da se u svoju priču i uverim.

Snežni vrhovi  Pinda

Jedina činjenica koja me je zabrinjavala bilo je putovanje autobusom. Na moju sreću, te 2009. godine auto-put Ignjacija, graditeljsko čudo, otvorio je svoje puteve, pa, iako je putovanje trajalo oko 20 sati, nije bilo uopšte naporno. Prvo divno okrepljenje na tom putu bili su epirski vrhovi prekriveni snegom i pauza za doručak i turu grudvanja u Mecovu. Na sve sate putovanja u trenu sam potpuno zaboravila kada je pukla pučina Jonskog mora u Igumenici. A u luki opšti haos – nepregledne kolone autobusa i automobila, brodovi koji na svaki minut uplovljavaju i isplovljavaju. I svi idu put Krfa jer se Grčka preseli na Krf da bi proslavila veličanstveno i jedinstveno najveći hrišćanski praznik Uskrs.

Igumenica

Milujuće sunce, mirisno i veliko plavo more i vetar na palubi sasvim odagnaju sve sate putovanja, a nestrpljenje i radost rastu. Ubrzo su se na vidiku ukazale zidine venecijanske tvrđave grada Krfa.

Smešteni smo bili u Dasiji, turističkom mestašcetu, petnaestak kilometara severno od glavnog grada Krfa. Napravili smo kratak predah, mada smo se suočili i sa jednim problemčićem. Naime, vodovod na Krfu nije jača strana: voda u cevima je uglavnom blago slana, a kako tokom zime nema turista, cevi su korodirale pa smo muku mučile sa tuširanjem, dok smo vodu za piće i spremanje hrane svakako koristile flaširanu.

Defile orkestara

Iznošenje plaštenice

Proslava Uskrsa u gradu Krfu, koji je od 2007. godine deo svetske baštine UNESKO, počinje na Veliki petak. U rane poslepodnevne časove ulicama kreće defile simfonijskih orkestara. Ostrvo Krf je poznato po tim orkestrima, gotovo da nema sela bez orkestra i hora, a izuzetna je čast biti član, i svi oni učestvuju na uskršnjoj proslavi. Kamenom popločanim uličicama odjekuju zvuci tužnih melodija, jer je Veliki petak najtužniji dan. Ulice postaju tesne, Krfljani obučeni u najsvečanija odela ponosno prate orkestre, grad diše uzvišenim ritmom, a sve to izaziva posebno osećanje sreće što sam deo toga i neretke žmarce i ježenje kože. Orkestri se ispred Mitropolije spajaju u jedan, a srce hvata ritam Albinonijevog „Adađa“, sunce zaranja na zapadu, dok se pale ljubičasti lampinjoni, a iz crkava se iznose plaštenice ukrašene raznobojnim prolećnim cvetovima. Posebnosti ove svečanosti svakako doprinosi i osećanje zajedništva, jer u proslavi Uskrsa na Krfu učestvuju svi – i pravoslavni i katolički hrišćani, dok pravoslavnu horsku pesmu prate orgulje. Kada sunce sasvim utone, grad nakratko utihne, da bi zatim oživeo drugačijom vrevom oduševljenih turista, a da biste našli mesto u kafićima ili restoranima potrebno je puno strpljenja. Ali za dobru grčku salatu, a onda još ukusniji kolač i nes-frape, vredelo je čekati. Nismo ostali duboko u noć da ispratimo tu vrevu jer nam je predstojao vikend pun planova – da obiđemo sve strane ostrva Krfa, ali i da prisustvujemo najautentičnijem delu proslave: Velikoj suboti u gradu Krfu.

Zora nad Jonskim morem

Subotnju zoru posvetila sam razgovoru sa suncem, koje se najpre lenjo promaljalo na istoku, i ukrala trenutak u kojem potpuno sama sedim na obali dok ostrvo spava. Iz tišine kakvu samo zora može da rodi, naslućivali su se glasovi predaka. Iako nisam od onih velikih rodoljubaca, jer moj dom je čitav svet, čudni osećaji su me protresli i odzvanjala misao da je tu ispred mene – Plava grobnica...

Sveti Spiridon je zaštitnik Krfa, a njegove mošti su u centralnoj crkvi koja nosi njegovo ime. Na Veliku subotu, mošti se iznose, i to vrlo neobično – u uspravnom položaju, kreće subotnja litija, koju takođe prate svi Krfljani i neizostavni orkestri. U luki i dalje vreva, trajekti užurbano dolaze i odlaze, a krfske ulice postaje sve tesnije.

Nakon što smo odali čast moštima Svetog Spiridona na jednoj raskrsnici, žurno odlazimo da posetimo Srpsku kuću, muzej posvećen stradanju srpske vojske tokom albanske golgote 1915/1916. godine. Dočekuje nas divan domaćin i kustos Ljubomir Saramandić i uz pitke priče provodi kroz taj spomenik meni i dalje nedovoljno jasne, a surove, najsurovije priče o jednoj vojsci sa brdovitog Balkana. Dok nemo posmatram tragove tužnih stranica istorije, u sećanju mi promiču rečenice iz „Dana šestog“ Rastka Petrovića i „Utuljenih kandila“ Dragiše Vasića.

Litija i iznošenje moštiju Svetog Spiridona

Iz svih ulica slivaju se reke ljudi koje prate orkestre ka centralnom trgu Espianida. Na većini prozora nalaze se tkanine, uglavnom ljubičastih tonova. U 11 sati, sa svih prozora i terasa, bacaju se vrčevi puni vode. Krfljani se, čini mi se, takmiče čiji će vrč biti veći i lepši. Otkud ovaj običaj, znalci još uvek nisu sasvim odgonetnuli. Pretpostavlja se da ima veze sa jako jako davnim svečanostima u čast novom vegetativnom periodu. Trenutak u kojem svi ti vrčevi lete i razbijaju se u milion parčića jedinstven je, ljudi vrište od uzbuđenja. Desi se i da neoprezne turiste uzavrela atmosfera ponese, pa i pored upozorenja domaćina da se strogo držimo reda i linija, strada poneki vrč i o poneku glavu.

Bacanje vrčeva

"Stojte, galije carske" - Plava grobnica, Milutin Bojić, Vido

Grad zatihne neko vreme kako bi se odmorio za uskršnje bdenje. Ukrcavamo se u brodić kako bismo odali počast srpskoj istoriji na ostrvu Vido. Ovo ostrvce ima poseban miris i još posebniju tišinu, a osećanja koja su me preplavljivala ne mogu nazvati pravim imenom, sećam se samo da su sva bila sakupljena u suze u očima. Danas mi je žao što sam odbila da odrecitujem Bojićevu „Plavu grobnicu“ ispred mauzoleja, iako, znala sam, svi bi stihovi, posle samo nekoliko izgovorenih, stali u oko i iz njega nemo potekli.

Godine 1919. srpski oficiri obeležili su Uskrs tako što su u Plavu grobnicu položili uskršnja crvena jaja. Zajedno sa domaćinom Ljubomirom Samardžićem, devedeset godina kasnije, učinili smo isto, i kao himnu, otpevali „Tamo daleko“...

Uskršnja počast palima

Grad osvetljen svećama

Grad Krf uoči Uskrsa, u subotu veče, ugasi sva svetla, a ulice budu osvetljenje hiljadama sveća koje svako drži u rukama. Orkestri i njihovi nepregledni pratioci žurno se kao reke slivaju na glavni trg grada Krfa. Ritam melodija se ubrzava, raste uzbuđenje, i pred ponoć svi se orkestri stope u jedan veličanstveni. Pod nebom sveštenici služe uskršnju liturgiju, a vest o vaskrsnuću Hrista prenose gromoglasno udaraljke orkestara, a potom sledi vatromet. U jednom trenutku, more, ostrvo, vatromet, orkestri, liturgija stopili su se u jedno i izazvali neverovatnu iluziju – nisam znala u trenu gde sam, da li sam se to ja vinula nebu ili je nebo prišlo meni... Do ranih jutarnjih sati širom grada Krfa slavi se najveći hrišćanski praznik, kod kuća, po restoranima, kafićima, klubovima, na ulicama, po parkovima, svuda.

Vatromet u čast uskrsnuća

U rano uskršnje nedeljno jutro, Krf deluje pomalo sablasno prazno. Ljudi su se umorili od prethodna dva uzbudljiva dana, pa su puste uličice, prazni restorani prava nagrada za nas koji smo bili vredni. U crkvi Svetog Spiridona služi se jutarnja liturgija, pa smo iskoristili umor Krfljana i celivali mošti zaštitnika ovog ostrva. Usledili su kafa i doručak na obali. Tog jutra gradom su uglavnom koračali Krfljani, pa im je svima bilo interesantno da sa nama razmene po koju reč. U jednom od kafea, konobar nam je poklonio po ružu uz čestitanje Uksrsa, a sreli smo i starog grčkog očigledno bogatog starca koji se najpre interesovao za Jovanku Broz, a potom nam ponudio nekakvu zabavu pokazujući indiskretno na debljinu svog novčanika, na šta smo, kao šiparice, pobegle glavama bez obzira, a kasnije zbijale šale i do suza se smejale.

Glifada

Ostatak uskršnjeg dana proveli smo u pohodu na ostrvo Krf. Za nas apsolutne zaljubljenike u veliko plavo, nekoliko časova provedenih na plaži Glifada na ligeštulima, uz jagode i šlag, i trčanje po plićaku i utapanje pogleda u ogromne talase, predstavljalo je pravu malu morsku poslasticu. I još nešto – tamo je bilo toliko slatkih grčkih apolončića, da smo čak dolazile na ideju da napustimo grupu i ostanemo do kraja dana. Uskršnje slavlje zaokružili smo večerom u taverni uz sirtaki, matorog pevača koji se svesrdno udvarao mladom svetu (mada je u sali preovladavala seniorska generacija iz Velike Britanije). To veče ostaće mi u pamćenju i po poljupcu koji sam dobila od tog matorog zabavljača, nakon čega sam pocrvenela kao bulka, kao da imam 12 a ne (ne smem da kažem koliko) godina. Iako se cenjeni gospodin upinjao iz petnih žila da nas animira, eksplozija zabave nastala je kada je grupa, sada već dobro podgrejana uzom i vinom, ušla u autobus. Majstor je puštao srpske narodnjake, a mi podstaknuti svim i svačim, poskakasmo u kolo, pa smo odigrali nekoliko krugova iz autobus-u autoobus i oko njega, dok su nas stranci zapanjeno posmatrali kao 8. svetsko čudo.

Pogled sa Golden foxa

           Sutradan smo uživali u pogledu na sve tonove Jonskog mora – od smargdnih do tirkiznih – sa vidikovca „Golden fox“ uz fredoćino narednog dana. Odatle, kažu, vidi se okamenjena Odisejeva barka, mada su mi je pokazivali i na još nekim mediteranskim ostrvima. Put nas je odveo i do fabrike kum-kvota, jedinstvene voćke od koje se na Krfu prave likeri, ali i ukusni slatkiši. Slične, a opet posebne vidike pruža i pogled sa zidina manastira Uspenja Presvete Bogorodice iz vizantisjkih vrmena u Paleokastrici. Ovaj manastir krije i retke primerke džinovskih školjki, a svojim položajem, mirom i vidicima daje potpuno osećanje spokoja.

Paleokastriva

kum-kvota

Posebna je i neobična obala severnog dela ostrva. Priroda je tu ostavila prava mala remek-dela u stenama, pa se tako isplela legenda o Kanalu ljubavi u mestu Sidari, po kojoj ako s dragim preplivate taj kanal, ostajete zauvek u ljubavi. Vetar i more izvajali su obalu, i, zaista, nema boljeg umetnika do prirode same. Čini mi se da je ovo mesto odlično za letnje ukotvljavanje.

Kanal ljubavi - Sidar

 Te večerii, oprostili smo se od grada Krfa. Sutradan je pred nama bio dug put, poseta Meteorima i Solunu i povratak kući. Nakon četiri dana najdubljih osećanja, novih boja i mirisa na ovom Zelenom ostrvu, kako još nazivaju Krf, put do kuće bio je obična tričica.