|
Zeleno ostrvo - Krf |
Po već opšte poznatom principu obrnutosti, priča o
Krfu išla je baš takvim obrnutim redosledom. Naime, prvo je jednog proleća moja
kuma doživela čaroliju Uskrsa na Krfu, pa sam sanjala tu čarobnu priču nekoliko
godina, onda sam objavila tekstić o Uksrsu na Krfu u “24 sata” zahvaljujući toj
Marininoj čaroliji i divnoj priči dobrih ljudi iz agencije “Teoxenia travela“, a onda su me naredne godine ti divni ljudi
u društvu moje kume poveli da se u svoju priču i uverim.
|
Snežni vrhovi Pinda |
Jedina činjenica koja me je zabrinjavala bilo je
putovanje autobusom. Na moju sreću, te 2009. godine auto-put Ignjacija,
graditeljsko čudo, otvorio je svoje puteve, pa, iako je putovanje trajalo oko
20 sati, nije bilo uopšte naporno. Prvo divno okrepljenje na tom putu bili su epirski
vrhovi prekriveni snegom i pauza za doručak i turu grudvanja u Mecovu. Na sve
sate putovanja u trenu sam potpuno zaboravila kada je pukla pučina Jonskog mora
u Igumenici. A u luki opšti haos – nepregledne kolone autobusa i automobila,
brodovi koji na svaki minut uplovljavaju i isplovljavaju. I svi idu put Krfa
jer se Grčka preseli na Krf da bi proslavila veličanstveno i jedinstveno
najveći hrišćanski praznik Uskrs.
|
Igumenica |
Milujuće sunce, mirisno i veliko plavo more i vetar na
palubi sasvim odagnaju sve sate putovanja, a nestrpljenje i radost rastu. Ubrzo
su se na vidiku ukazale zidine venecijanske tvrđave grada Krfa.
Smešteni smo bili u Dasiji, turističkom mestašcetu,
petnaestak kilometara severno od glavnog grada Krfa. Napravili smo kratak predah,
mada smo se suočili i sa jednim problemčićem. Naime, vodovod na Krfu nije jača
strana: voda u cevima je uglavnom blago slana, a kako tokom zime nema turista,
cevi su korodirale pa smo muku mučile sa tuširanjem, dok smo vodu za piće i
spremanje hrane svakako koristile flaširanu.
|
Defile orkestara |
|
Iznošenje plaštenice |
Proslava Uskrsa u gradu Krfu, koji je od 2007. godine
deo svetske baštine UNESKO, počinje na Veliki petak. U rane poslepodnevne
časove ulicama kreće defile simfonijskih orkestara. Ostrvo Krf je poznato po
tim orkestrima, gotovo da nema sela bez orkestra i hora, a izuzetna je čast
biti član, i svi oni učestvuju na uskršnjoj proslavi. Kamenom popločanim uličicama
odjekuju zvuci tužnih melodija, jer je Veliki petak najtužniji dan. Ulice
postaju tesne, Krfljani obučeni u najsvečanija odela ponosno prate orkestre,
grad diše uzvišenim ritmom, a sve to izaziva posebno osećanje sreće što sam deo
toga i neretke žmarce i ježenje kože. Orkestri se ispred Mitropolije spajaju u
jedan, a srce hvata ritam Albinonijevog „Adađa“, sunce zaranja na zapadu, dok
se pale ljubičasti lampinjoni, a iz crkava se iznose plaštenice ukrašene
raznobojnim prolećnim cvetovima. Posebnosti ove svečanosti svakako doprinosi i
osećanje zajedništva, jer u proslavi Uskrsa na Krfu učestvuju svi – i pravoslavni
i katolički hrišćani, dok pravoslavnu horsku pesmu prate orgulje. Kada sunce
sasvim utone, grad nakratko utihne, da bi zatim oživeo drugačijom vrevom
oduševljenih turista, a da biste našli mesto u kafićima ili restoranima potrebno
je puno strpljenja. Ali za dobru grčku salatu, a onda još ukusniji kolač i
nes-frape, vredelo je čekati. Nismo ostali duboko u noć da ispratimo tu vrevu
jer nam je predstojao vikend pun planova – da obiđemo sve strane ostrva Krfa,
ali i da prisustvujemo najautentičnijem delu proslave: Velikoj suboti u gradu Krfu.
|
Zora nad Jonskim morem |
Subotnju zoru posvetila sam razgovoru sa suncem,
koje se najpre lenjo promaljalo na istoku, i ukrala trenutak u kojem potpuno
sama sedim na obali dok ostrvo spava. Iz tišine kakvu samo zora može da rodi,
naslućivali su se glasovi predaka. Iako nisam od onih velikih rodoljubaca, jer
moj dom je čitav svet, čudni osećaji su me protresli i odzvanjala misao da je
tu ispred mene – Plava grobnica...
Sveti Spiridon je zaštitnik Krfa, a njegove mošti su u
centralnoj crkvi koja nosi njegovo ime. Na Veliku subotu, mošti se iznose, i to
vrlo neobično – u uspravnom položaju, kreće subotnja litija, koju takođe prate
svi Krfljani i neizostavni orkestri. U luki i dalje vreva, trajekti užurbano
dolaze i odlaze, a krfske ulice postaje sve tesnije.
Nakon što smo odali čast moštima Svetog Spiridona na
jednoj raskrsnici, žurno odlazimo da posetimo Srpsku kuću, muzej posvećen
stradanju srpske vojske tokom albanske golgote 1915/1916. godine. Dočekuje nas
divan domaćin i kustos Ljubomir Saramandić i uz pitke priče provodi kroz taj
spomenik meni i dalje nedovoljno jasne, a surove, najsurovije priče o jednoj
vojsci sa brdovitog Balkana. Dok nemo posmatram tragove tužnih stranica
istorije, u sećanju mi promiču rečenice iz „Dana šestog“ Rastka Petrovića i „Utuljenih
kandila“ Dragiše Vasića.
|
Litija i iznošenje moštiju Svetog Spiridona |
Iz svih ulica slivaju se reke ljudi koje prate
orkestre ka centralnom trgu Espianida. Na većini prozora nalaze se tkanine,
uglavnom ljubičastih tonova. U 11 sati, sa svih prozora i terasa, bacaju se
vrčevi puni vode. Krfljani se, čini mi se, takmiče čiji će vrč biti veći i
lepši. Otkud ovaj običaj, znalci još uvek nisu sasvim odgonetnuli. Pretpostavlja
se da ima veze sa jako jako davnim svečanostima u čast novom vegetativnom
periodu. Trenutak u kojem svi ti vrčevi lete i razbijaju se u milion parčića
jedinstven je, ljudi vrište od uzbuđenja. Desi se i da neoprezne turiste
uzavrela atmosfera ponese, pa i pored upozorenja domaćina da se strogo držimo
reda i linija, strada poneki vrč i o poneku glavu.
|
Bacanje vrčeva |
|
"Stojte, galije carske" - Plava grobnica, Milutin Bojić, Vido |
Grad zatihne neko vreme kako bi se
odmorio za uskršnje bdenje. Ukrcavamo se u brodić kako bismo odali počast
srpskoj istoriji na ostrvu Vido. Ovo ostrvce ima poseban miris i još posebniju
tišinu, a osećanja koja su me preplavljivala ne mogu nazvati pravim imenom,
sećam se samo da su sva bila sakupljena u suze u očima. Danas mi je žao što sam
odbila da odrecitujem Bojićevu „Plavu grobnicu“ ispred mauzoleja, iako, znala
sam, svi bi stihovi, posle samo nekoliko izgovorenih, stali u oko i iz njega
nemo potekli.
Godine 1919. srpski oficiri obeležili su Uskrs tako
što su u Plavu grobnicu položili uskršnja crvena jaja. Zajedno sa domaćinom
Ljubomirom Samardžićem, devedeset godina kasnije, učinili smo isto, i kao himnu,
otpevali „Tamo daleko“...
|
Uskršnja počast palima |
|
Grad osvetljen svećama |
Grad Krf uoči Uskrsa, u subotu veče, ugasi sva svetla,
a ulice budu osvetljenje hiljadama sveća koje svako drži u rukama. Orkestri i
njihovi nepregledni pratioci žurno se kao reke slivaju na glavni trg grada
Krfa. Ritam melodija se ubrzava, raste uzbuđenje, i pred ponoć svi se orkestri
stope u jedan veličanstveni. Pod nebom sveštenici služe uskršnju liturgiju, a vest
o vaskrsnuću Hrista prenose gromoglasno udaraljke orkestara, a potom sledi
vatromet. U jednom trenutku, more, ostrvo, vatromet, orkestri, liturgija
stopili su se u jedno i izazvali neverovatnu iluziju – nisam znala u trenu gde
sam, da li sam se to ja vinula nebu ili je nebo prišlo meni... Do ranih
jutarnjih sati širom grada Krfa slavi se najveći hrišćanski praznik, kod kuća,
po restoranima, kafićima, klubovima, na ulicama, po parkovima, svuda.
|
Vatromet u čast uskrsnuća |
U rano uskršnje nedeljno jutro, Krf deluje pomalo
sablasno prazno. Ljudi su se umorili od prethodna dva uzbudljiva dana, pa su
puste uličice, prazni restorani prava nagrada za nas koji smo bili vredni. U
crkvi Svetog Spiridona služi se jutarnja liturgija, pa smo iskoristili umor
Krfljana i celivali mošti zaštitnika ovog ostrva. Usledili su kafa i doručak na
obali. Tog jutra gradom su uglavnom koračali Krfljani, pa im je svima bilo
interesantno da sa nama razmene po koju reč. U jednom od kafea, konobar nam je poklonio
po ružu uz čestitanje Uksrsa, a sreli smo i starog grčkog očigledno bogatog
starca koji se najpre interesovao za Jovanku Broz, a potom nam ponudio nekakvu
zabavu pokazujući indiskretno na debljinu svog novčanika, na šta smo, kao
šiparice, pobegle glavama bez obzira, a kasnije zbijale šale i do suza se smejale.
|
Glifada |
Ostatak uskršnjeg dana proveli smo u pohodu na ostrvo
Krf. Za nas apsolutne zaljubljenike u veliko plavo, nekoliko časova provedenih
na plaži Glifada na ligeštulima, uz jagode i šlag, i trčanje po plićaku i
utapanje pogleda u ogromne talase, predstavljalo je pravu malu morsku
poslasticu. I još nešto – tamo je bilo toliko slatkih grčkih apolončića, da smo
čak dolazile na ideju da napustimo grupu i ostanemo do kraja dana. Uskršnje
slavlje zaokružili smo večerom u taverni uz sirtaki, matorog pevača koji se
svesrdno udvarao mladom svetu (mada je u sali preovladavala seniorska
generacija iz Velike Britanije). To veče ostaće mi u pamćenju i po poljupcu
koji sam dobila od tog matorog zabavljača, nakon čega sam pocrvenela kao bulka,
kao da imam 12 a ne (ne smem da kažem koliko) godina. Iako se cenjeni gospodin
upinjao iz petnih žila da nas animira, eksplozija zabave nastala je kada je
grupa, sada već dobro podgrejana uzom i vinom, ušla u autobus. Majstor je
puštao srpske narodnjake, a mi podstaknuti svim i svačim, poskakasmo u kolo, pa
smo odigrali nekoliko krugova iz autobus-u autoobus i oko njega, dok su nas
stranci zapanjeno posmatrali kao 8. svetsko čudo.
|
Pogled sa Golden foxa
|
Sutradan smo uživali u pogledu na sve tonove Jonskog mora – od smargdnih
do tirkiznih – sa vidikovca „Golden fox“ uz fredoćino narednog dana. Odatle,
kažu, vidi se okamenjena Odisejeva barka, mada su mi je pokazivali i na još
nekim mediteranskim ostrvima. Put nas je odveo i do fabrike kum-kvota,
jedinstvene voćke od koje se na Krfu prave likeri, ali i ukusni slatkiši. Slične,
a opet posebne vidike pruža i pogled sa zidina manastira Uspenja Presvete
Bogorodice iz vizantisjkih vrmena u Paleokastrici. Ovaj manastir krije i retke
primerke džinovskih školjki, a svojim položajem, mirom i vidicima daje potpuno osećanje
spokoja.
|
Paleokastriva |
|
kum-kvota |
Posebna je i neobična obala severnog dela ostrva. Priroda
je tu ostavila prava mala remek-dela u stenama, pa se tako isplela legenda o
Kanalu ljubavi u mestu Sidari, po kojoj ako s dragim preplivate taj kanal,
ostajete zauvek u ljubavi. Vetar i more izvajali su obalu, i, zaista, nema
boljeg umetnika do prirode same. Čini mi se da je ovo mesto odlično za letnje
ukotvljavanje.
|
Kanal ljubavi - Sidar |
Te večerii, oprostili smo se od grada Krfa. Sutradan
je pred nama bio dug put, poseta Meteorima i Solunu i povratak kući. Nakon četiri
dana najdubljih osećanja, novih boja i mirisa na ovom Zelenom ostrvu, kako još
nazivaju Krf, put do kuće bio je obična tričica.