Ponavljam ove reči Meše Selimovića kao molitvu: „Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme... Čak i više: da nikad ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promjeni mejsto i nametne uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smiješiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad, stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože mijenjamo. I opet se vraćamo, smireni, utješljivo prevareni.“ Dosadilo mi je da se rvem s jednom jedinom mišlju...
Moram da pobegnem. Moram. To je zakon moje prirode. Makar do prvog rukavca Dunava u koji nikad nisam zavirila. Ili prvog sela, tu negde uz autoput. Samo da njušnem drugačiju scenografiju. Da posmatram lica koja nisam sretala. Makar na jedan sat da ubedim sebe da nisam tamo gde neminovno jesam, svaki dan.
Cipele putovanke nasledila sam od oca, on od svoje majke, ona od svoje tetke, a ta moja prabaka-tetka od svojih roditelja. Dalje ne znam, ali sam sigurna da su od pamtiveka bili skitare. One fine skitare što pokupe najbitnijih nekoliko sitnica u kofer pa odu u nekom pravcu, uopšte nije važno kom, jer svuda može da se pronađe drugačija boja neba, pa kad nahrane svoju skitničku prirodu, vrate se ili ne, i to je oduvek bilo potpuno svejedno. Važno je da je uvek novo, uvek drugačije i da se uvek vratiš bogatiji bar za jedan do tad nedoživljeni utisak na tačku s koje si krenuo.
Mama nas je naučila da u putovanjima uživamo. I ona ima par cipela skitaljki. Doduše, drugačijeg đona i materijala. Njena je familija obuvala često skitaljke, ali, za razliku od tatinih skitnica, ovi se nisu vraćali tamo odakle bi kretali. Odlazili su retko, ali zauvek. Obično praznih džepova, ali punog srca uspomena. I taj gen me golica, već odavno...
Ako se osvrnem na detinjstvo i na prve uspomene, skoro sve su vezane za putovanja. A bilo ih je mnogo i stalno. Uglavnom neplaniranih. Kakva radost kad tata uđe u kuću s rečenicom:“Pakovanje! Sutra idemo!“ Ne pita niko od nas ni kako ni gde ni zašto. Cičimo po kući i već se zna ko, šta i u koju torbu trpa. Onda slede sati kotljanja u polusnu uz Boney M i radost unapred jer znamo da loše nikad ne može da bude.
Naučila sam da za skitanje nije uvek najvažnije da imaš mnogo para. I da ti je lepo baš onoliko koliko sam sebi dozvoliš. Loših stvari, i svega što po našoj meri nije, ima svuda, pa i u domovima u kojima živimo, ali ako dozvolim tim nekim tričicama da mi sveto skitanje pokvare, nestaće čarolija, a po nju uvek i idem i bez nje se nikad ne vraćam.
Kosti mi cvile za putovanjima. Vazda. Kad zagusti, pobegnem u nepoznati kutak ovog grada, samo da skitiju u sebi nahranim. Ali duša skitare traži još. Hoće da pobegne negde, da zaboravi na svakodnevicu, da stvori privid bar na kratko, samo da predahne.
Reči su za mene oduvek bile važne. U njima sagledavam mnoge dimenzije. Volim da se njima igram, volim da ih spajam, nižem, točim, vajam. Neretko ta igra rečima ne može sa ovladati, već se reči same roje i pričaju priču. Takva jedna bujica goni me da počnem da pišem o svojim iluzijama bekstva... Neka ovo danas bude početak!
:)
ReplyDelete