Malta: Popajevo selo - za decu i nas što ne nameravamo da odrastemo

      Bilo je to najlepše putovanje do sada. Da li zato što sam imala najbolje domaćine, ili zato što su dve nedelje obećavale potpuno opušteno bazanje po Malti, ili zato što sam utekla iz beogradskog dugog zimskog sivila u zagrljaj plavog i suncem umivenog Mediterana, tek Malta me je sasvim osvojila mnogobrojnim iznenađenima.

        Moji bi me domaćini obično nekom pričicom uveli u predstojeće pohode na malteške oaze, ali Popajevo selo potpuno su prećutali. „Kako je lepo!“, vrisnula sam kada sam ugledala smaragdno more malog zaliva i u njemu ušuškane drvene kućice raznih boja, još uvek ne znajući o čemu se radi. „Ovo ćeš otkriti za koji dan, nećemo ti ništa o tome reći!“, golicala je Anči dalje moju radoznalost i uporno kulirala sva moja dalja pitanja i potpitanja, uverena da sam pred dolazak na Maltu ipak nešto o ovome iskopala. A nisam.

              Iz Valete smo se autobusom dotruckale do zaliva Meliha, u koji se ušuškala plaža baš po mojoj meri – široka, peščana, obgrljena suncem (na Malti su plaže uglavnom malene, stenovite, i surove prema nama koji volimo da uz more pozdravljamo sunce jutrom i noću se sa mesečinom družimo). Vetar je surovo vitlao na sve strane. I ne samo u Melihi, vetar u proleće čisti obale Malte na sve strane - dok ima sunca još se i uživa, ali čim sunce posustane, zima se podmuklo u kosti uvlači, pa ako se ne opremiš dobrom vetrovkom, cvokotavo ti se piše. Od Melihe smo peške koračale oko 2km (mada ima lokalni autobus koji vodi do Popajevog sela, ali retko ide, a po vetru ne znaš šta je gore – da li da stojiš ili da se ipak krećeš). Usput su se iz staklenika crvenele najveće jagode koje sam ikada videla.

        Da li ste gledali film „Popaj“? Ne crtani, već film, mjuzikl Roberta Altmana, iz 1980. godine, u kojem je Robin Vilijams Popaj, a Olivu glumi Šeli Duval? Ja do tog dana nisam ni čula za ovaj fim. U Ankor zalivu na zapadu ostrva Malta sagrađeno je drveno selo – kulise za film „Popaj“, a onda su Maltežani od tog filmskog seoceta napravili oazu za dečurliju, ali i za sve one koji se rado vraćaju detinjstvu.

            Na ulazu u selo, dočekala nas je vesela ekipa: Popaj, Oliva, Badža, Pera Ždera, Kića i neki slučajno dolutali junaci iz drugih crtaća. Zagrljaj veverice, a onda i dobrodošlica Badže, ili Kvrge, zavisi koju ste varijantu “Popajeve” singronizacije više voleli, koji mi je ponudio ludu zabavu u selu ako pođem sa njim na skriveno mesto. Iako sam pristala, ubrzo se predomislio, sa stilom izbacio nekoliko izgovora, i nestao (poznato, zar ne?). Smejale smo se do suza – svemu, i Badži i svemu oko nas, iskreno, razdrago, dečije… od sreće jer smo tamo gde niko od nas ne očekuje da budemo odrasle (ako sa sobom vodite one što se po godinama zbrajaju u decu, onda se očekuje da ipak mislite kao odrasli, ako se već ne ponašate). Ja sam od onih što bi da nikad ne odrastu, pa sam se bez poteškoća prepustila čaroliji.

                Svaka kućica krije svoju priču. Jedna je bioskop u kojem se na pola sata emituje kratak film o snimanju mjuzikla “Popaj” i o tome kako je Popajevo selo nastalo. U sledećoj kućici smo ušetale u pravu malu fabriku igračaka – lutke užurbano sklapaju razne igračke, a one na trakama prolaze svuda oko nas. Pomislila sam samo kako li se ori kad se ova kućica napuni decom u taktu: “Kupi mi ovo! Hoću ono! Daj mi ono tamo!”. Već sledeća plava kuća odvela nas je pravo na Severni pol u društvo Deda Mraza i njegove družine. Grlile smo velikog Sneška Belića, cičale, radovale, smejale, oduševljavale, i s ushićenjem prepričavale bujice uspomena iz detinjstva koje su ovde navirale. Zatim smo se preselile u zemlju patuljaka, pomalo sježile u kući strave, naučile još jednu lekciju iz geografije u školici, sasvim se raznežile u bebi zoo-vrtu...                 Na glavnom trgu sela, više puta na dan, Oliva, Popaj i ostali drugari izvode šou-program uz hitove grupe ABBA. Uvukli su nas polako i nenametljivo u šou, pevale smo i plesale sa njima, potpuno prepuštene detinjarijama, istim žarom i na isti način kao i kad smo devojčice bile.

          Kada smo ogladnele, Pera Ždera nas je rado odveo do omiljenog mu restorana i preporučio nam obožavajuće hamburgere. A kad smo se malčice umorile od vremeplova i uloga u koje smo bile uvučene, izvalile smo se na ligeštule, raskomotile, jedno vreme uz bazen, a potom uz samo more, uživale u mirisima i bojama Mediterana, smejale se svemu i svačemu, osluškivale tišinu, ali i podvodni svet koji je nešto šaputao. Mornar Popaj nam se tog dana izvinjavao što ne može da nas pozove na plovidbu po zalivu, jer vetar nije nameravao da se stiša i uporno je kovitlao talase na sve strane. Nakon predaha uz vodu, uezele smo palice za mini-golf i osvojile teren sa prelepim pogledom na pučinu, i usput degustirale vino.

            Suveniri su osmišljeni uz puno dobrog humora, pa mamr da zaviriš i u prodavnice iz kojih se teško izvlači, a da se u prtljag ne doda bar nešto. Upozoravam roditelje da ponuda prodavnica Popajevog sela često izaziva neskromne želje vaših potomaka, u čemu ih u potpunosti razumem, i koje neretko prerastu u plač, a roditeljima izazovu finansijske doumice, a neretko i glavobolju. Možda je dobar način da im želje „kupi mi ovo“ izvrtite iz misli u vrteškama preslatko osmišljenog luna-parka.

            Nakon dana provedenog u Popajevom selu, moj vrisak je bio isti kao i kad sam ga sa litice nekoliko dana ranije ugledala: „Kako je ovde lepo!“ Jer nema čarobnijeg osećanja od onog kada shvatite da ste i dalje dete, da i dalje umete naivno i bezrezervno da plovite po svetu mašte, crtaća i iluzija, da se svemu tome isto tako bezrezervno radujete i prepuštate. 

Iluzija bekstva

      Ponavljam ove reči Meše Selimovića kao molitvu: „Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme... Čak i više: da nikad ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promjeni mejsto i nametne uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smiješiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad, stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože mijenjamo. I opet se vraćamo, smireni, utješljivo prevareni.“ Dosadilo mi je da se rvem s jednom jedinom mišlju...

      Moram da pobegnem. Moram. To je zakon moje prirode. Makar do prvog rukavca Dunava u koji nikad nisam zavirila. Ili prvog sela, tu negde uz autoput. Samo da njušnem drugačiju scenografiju. Da posmatram lica koja nisam sretala. Makar na jedan sat da ubedim sebe da nisam tamo gde neminovno jesam, svaki dan.

      Cipele putovanke nasledila sam od oca, on od svoje majke, ona od svoje tetke, a ta moja prabaka-tetka od svojih roditelja. Dalje ne znam, ali sam sigurna da su od pamtiveka bili skitare. One fine skitare što pokupe najbitnijih nekoliko sitnica u kofer pa odu u nekom pravcu, uopšte nije važno kom, jer svuda može da se pronađe drugačija boja neba, pa kad nahrane svoju skitničku prirodu, vrate se ili ne, i to je oduvek bilo potpuno svejedno. Važno je da je uvek novo, uvek drugačije i da se uvek vratiš bogatiji bar za jedan do tad nedoživljeni utisak na tačku s koje si krenuo.

      Mama nas je naučila da u putovanjima uživamo. I ona ima par cipela skitaljki. Doduše, drugačijeg đona i materijala. Njena je familija obuvala često skitaljke, ali, za razliku od tatinih skitnica,  ovi se nisu vraćali tamo odakle bi kretali. Odlazili su retko, ali zauvek. Obično praznih džepova, ali punog srca uspomena. I taj gen me golica, već odavno...

      Ako se osvrnem na detinjstvo i na prve uspomene, skoro sve su vezane za putovanja. A bilo ih je mnogo i stalno. Uglavnom neplaniranih. Kakva radost kad tata uđe u kuću s rečenicom:“Pakovanje! Sutra idemo!“ Ne pita niko od nas ni kako ni gde ni zašto. Cičimo po kući i već se zna ko, šta i u koju torbu trpa. Onda slede sati kotljanja u polusnu uz Boney M i radost unapred jer znamo da loše nikad ne može da bude.

      Naučila sam da za skitanje nije uvek najvažnije da imaš mnogo para. I da ti je lepo baš onoliko koliko sam sebi dozvoliš. Loših stvari, i svega što po našoj meri nije, ima svuda, pa i u domovima u kojima živimo, ali ako dozvolim tim nekim tričicama da mi sveto skitanje pokvare, nestaće čarolija, a po nju uvek i idem i bez nje se nikad ne vraćam.

      Kosti mi cvile za putovanjima. Vazda. Kad zagusti, pobegnem u nepoznati kutak ovog grada, samo da skitiju u sebi nahranim. Ali duša skitare traži još. Hoće da pobegne negde, da zaboravi na svakodnevicu, da stvori privid bar na kratko, samo da predahne. 

     Reči su za mene oduvek bile važne. U njima sagledavam mnoge dimenzije. Volim da se njima igram, volim da ih spajam, nižem, točim, vajam. Neretko ta igra rečima ne može sa ovladati, već se reči same roje i pričaju priču. Takva jedna bujica goni me da počnem da pišem o svojim iluzijama bekstva... Neka ovo danas bude početak!